Sloboda mogućnosti

+++

"Ideje slobode i univerzalnosti moraju biti identične. Jer svaka ograničenost jeste određenje spolja, dakle neslobodna je. Ali ako je čovek slobodan on mora uspeti u tome da postane ono što hoće. Za to je, međutim, uslov sloboda mogućnosti." Oto Vajninger

"Duhovni" i "društveno-politički" su dva plana jednog-istog "sveta života", dva (strana) jezika interpretacija, ali interpretiran svet života je jedinstven i zajednički. Ideje slobode i univerzalnosti su u društveno-političkom diskursu konstituisane kao "ljudska prava"; njihovo ostvarenje je ostvarenje identičnosti slobode, egzistencije i univerzalnosti (u granicama ovog sveta). Hrišćanstvo, trebalo bi da je to razumljivo po sebi, je vera da sloboda, egzistencija i univerzalnost jesu identični (uprkos granicama ovog sveta): u hrišćanstvu se sloboda sadrži u onome ko smo, i ko bi mogli biti; sama Crkva je po sebi mogućnost slobode; apostolski karakter Crkve je u slobodi (te) mogućnosti a njen saborni karakter je u univerzalnosti (te) slobode. Crkva je mogućnost čoveku da pronađe početak i kraj njegovog identiteta, Istinitog Boga. Kada je, međutim, sama Crkva kamen spoticanja toj mogućnosti, tu je njena crkvenost dovedena u pitanje. Od toga zavisi karakter njenog učestvovanja u "svetu života" i verodostojnost njenog hrišćanstva.
Crkva bi trebala da najsnažnije i najosetljivije oseća pitanja čovekovog identiteta i slobode i da čoveka (svakog lično, pojedinačno) susreće u "njegovom autentičnom postojanju, bez kvalifikacija i objektivizacija" (Martin Buber). Da ga susreće u dinamici i dramatičnosti njegovog identiteta-u-nastajanju, u empirijskoj stvarnosti, jer je to mesto susreta čoveka i Boga. Međutim, karakteristično za SPC, u smislu njenog učestvovanja u društvenom proizvođenju i reprezentaciji vrednosti i identiteta, biva da Crkva napusti "svet života" pretpostavljajući mu upravo svet kvalifikacija i objektivizacija i da osećaju za dramatičnost čovekovog identiteta-u-nastajanju pretpostavi "nacionalno osećanje kao hermeneutički uslov da se razume stvarnost" (Bogoljub Šijaković). Jasno je da "nacionalno osećanje" nije nikakav uslov za razumevanje stvarnosti nego strategija duhovnog i ideološkog zavođenja i nacionalističke determinacije čoveka i stvarnosti. "Nacionalno osećanje" je materija ideološke fikcije koja stvarnost koju ne razume negira.
Negacija ideološki nepodobne stvarnosti konačno metastazira u stvarne događaje. Dok su ratni zločini i masovne grobnice bili u njegovom vidokrugu, Bogoljub Šijaković (danas ministar vera u Vladi Srbije) nije govorio o nacionalnom osećanju krivice nego o potrebi Srba da se integrišu u jednu državu i o potrebi da se očuva ćirilično pismo. Politika "nacionalnog osećanja" je nastavak rata drugim sredstvima. Tako je i danas u pokušaju Crkve da onemogući usvajanje predloženog anti-diskriminacionog zakona u skupštini Srbije, simptomatično protiveći se pretežno pravu seksualnih manjina na vidljivost u društvu i slobodno izražavanje identiteta, duhovno-politički legitimitet ovom etičkom čišćenju bilo to isto, tradicionalno "nacionalno osećanje".
Iz sociopatskog karaktera delovanja SPC u društvu sledi da joj je svojstvena opskurantistička i zaverenička politika pre nego istinska tematizacija problema. Arogantna prema ustanovi javne diskusije, Crkva društvu nije ponudila svoj stav po pitanju ljudske prirode iz njene jedinstvene i nezamenjive perspektive (a mera arogancije je mera nedostajanja samosvesti) nego kripto-političku intervenciju. Jer stvarna motivacija SPC i nije ispovedanje pravoslavnog učenja o prirodi čovekove seksualnosti i njenim fenomenima, niti stvarna briga o ljudskim pravima i slobodama, nego njen interes da ovi društveni odnosi ostanu u formi nepisanih zakona, odnosno regulisani vanistitucionalno i nadinstitucionalno, jer je to sfera njenog autoritarnog vladanja. Ne prihvatajući stvarnost, jer živi u sopstvenoj ideološkoj fikciji, Crkva, u ime božanske ikonomije, uzurpira prostor "javnog morala" pretvarajući ga u suverenu teritoriju svoje i-moralističke inhibicije, i bez doprinosa istinskoj tematizaciji pitanja čovekove prirode, slobode, egzistencije i identiteta, ispunjava javni prostor upravo supstancom diskriminacije: predrasudama, iracionalnim strahom i mržnjom i nesuvislim mnenjem o drugačijoj seksualnoj orijentaciji kao socio-kulturnoj opasnosti, devijantnoj, mentalno bolesnoj i moralno neprimerenoj. Ove projekcije oblikuju stvarnost koja otuđuje manjine koje sama stvara. Crkva se pretvorila u instancu odgovornosti drugih, samo ne svoje; ona čisti "javni moral" spolja od homoseksualaca, dok je "iznutra pun mrtvačkih kostiju i svake nečistoće, grabeži i neumerenosti" o kojima Crkva ćuti. Kako danas o čoveku i Bogu može verodostojno govoriti onaj ko je juče ćutao o zlu?
Ceo diskurs ljudskih prava ovde podleže diskursu "nacionalnog osećanja": Crkva zapravo nastoji da očuva nacionalnu strukturu i njen kontinuitet. Biološki i kulturni temelji nacionalne strukture su u binarnoj seksualnosti i patrijarhalnom modelu porodice, te je najveća pretnja njenom kontinuitetu naravno viđena u homoseksualnoj orijentaciji. Ovo "nacionalno osećanje" Crkva legitimizira ustanovom "javnog morala" na koji veruje da ima ekskluzivno pravo zasnovano na procentualnoj većini stanovništva (95%) koje se na popisu izjasnilo kao vernici. Crkva ovim sugeriše da manjinska seksualna orijentacija nužno pripada ostatku stanovništva koji čini 5% ateista. Ovo je svakako logički neosnovano, ali je upravo simptomatično jer pokazuje okvire fiktivne stvarnosti nacionalističkog, patrijarhalnog hetero-uma i njegove nominalne religioznosti. Ovoj religioznosti život u Crkvi znači spoljnu saglasnost sa institucionalizovanim načinom života. Vladika Irinej, apologeta homofobije SPC, prvi među jednakima, veruje da su homoseksualci isključivo van Crkve – jer nisu u njegovom vidokrugu. Oni ne postoje, jer ne bi smeli da postoje, jer bi njihova stvarnost dekonstruisala fikciju.
Oni naravno postoje, u našem vidokrugu, i u Crkvi, ali ih ne vidi onaj ko živi u stanju apatije.
Sva seksualnost je svojstvo prirode; njene razne "orijentacije" su modusi iste supstancije koja nam je, svima od Adamovog pada, ukleta između duše i tela. Suprotno seksualnosti, ljubav je svojstvo ne prirode nego blagodati, supstancije preobraženja; "zato mi od sada nikoga više ne poznajemo po telu" (2.Kor. 5,16). Ali nakon ove demonstracije totalitarnog hetero-uma pitanje je da li će čovek koji traži Boga osećati da ima šta da traži u SPC. Njemu je bilo potrebno da sretne ličnost i etiku hrišćanstva koja emanira iz ličnosti a ne heteronomno (iz spoljne saglasnosti sa normativima ideološke i kolektivističke konstrukcije identiteta, iz potisnute fiksacije seksom ili erotofobije, iz "pravoslavno" frojdovskog poretka falocentrične kulture, i morala koji je "spolja pravedan a iznutra pun licemerstva i bezakonja").
Za tog čoveka, i za sav "svet života", biće beskonačno odgovorna samo Crkva (svaki hrišćanin lično).
"Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate unutra one koji hoće da uđu". (Matej, 23,13)