And I'll murder the ingrates who stand in our way

То је грађење Вавилонске куле, стварање златнога телета. Као што су се Јевреји, док се Мојсије на Синају сретао са Богом, клањали златном телету, тако је и у ово наше вријеме, па и у Црној Гори, ново златно теле – еуропоклонство на помолу, да му се служи, да му се сви клањају, да му приносе кад и своју душу и своје биће. Gеј-парадерство, као унутарњи поремећај људске природе, као одрицање од достојанства ради кога је Бог створио човјека, јесте управо оно што полако, али очевидно јасно сије демонска сила по душама милиона људи широм Европе и свијета.

Митрополит Амфилохије, 15. 02. 2013; литургијска беседа на празник Сретење.

Слободан Милошевић је записао себе у књигу вјечног живота и у памћење неизбрисивим словима. Његов живот и животно дјело су били у духу великомученика косовског Лазара. Видовданско и Лазарево житије је и житије Слободана Милошевића. Његов брат Борислав ишао је истим тим часним и честитим путем, као човјек и дипломата. Као и његов брат Слободан, тако је и Борислав, ишао оним путем који је зацртао Свети Петар Цетињски, који је поручио да је проклет сваки онај Црногорац који не буде вјеран мајци Русији. Борислав и Слободан су испоштовали тај завјет. Остали су вјерни свом народу до последњег издисаја. Слободан Милошевић остаће записан златним словима у историји Црне Горе и Србије, односно српског народа, као човјек који се до последњег издисаја жртвовао, а жртва његова је такође она о којој Његош говори, говорећи о Милошу Обилићу. Жртва његова је благородна. То је жртва која не може бити избрисана, као ни његов витешки подвиг против повампиреног наци-фашистичког духа у Европи и на Балкану. Нека њихов примјер буде подстицај будућим покољењима како вриједи живјети и чему треба служити. Заиста благо томе ко довијека живи – имао се рашта и родити.

Митрополит Амфилохије, 1.02. 2013; на опелу Бориславу Милошевићу.

Stvarni karakter ovakvih stanovišta zaokupljenih navodnim sablaznima Zapada, Evrope, modernizma, homoseksualnosti, nije samo nacionalistički, konzervativistički, reakcionistički, tradicionalistički. Ova stanovišta imaju sasvim duhovni karakter; u pitanju je duboka pomračenost do stepena posednutosti demonom nacionalizma i demonom homofobije. I nije u pitanju sporedna pojava čoveka u prelesti koji uobražava proročku harizmu i imitira apokaliptički ton, nego simptomski kompleks koji označava prirodu poremećaja celokupnog bića: klerikalizam, strukturna prelest koja patologiju pojedinaca degenireše u patološko stanje crkve. Ova duhovna i psiho-socijalna patologija pojedinih episkopa SPC je proizvod njihovog perverznog doživljaja da apsolutno i ekskluzivno predstavljaju i jesu jedinstvo Crkve, odnosno da je njihova episkopska harizma neupitna. Konačno, u degeneraciji svoje prelesti na kraju veruju da su zaista oni poslednja instanca crkvene jerarhije. Bog za njih ne postoji stvarno, ili ne postoji drugačije osim pod uslovima njihovog posredovanja.

Koren te strasti je gordost, pomognuta primitivizmom, neprosvećenošću: njihovo nemirenje sa činjenicom da je moderno društvo konačno razrešeno od apsolutnog važenja religijske utemeljenosti sveta. Zbog toga, u besomučnom držanju za svoj status, oni nastoje da po svaku cenu srpsko društvo onemoguće u modernizaciji. Iza tog mahnitog protivljenja odvajanju društva od religijskih utemeljenja nalazi se potisnuta projekcijska motivacija – njihovo neprihvatanje istine o sebi, da je zapravo sadržaj njihove lične vere sasvim fantomski, do te mere depersonalizovan da oni sami nemaju nikakvo stvarno duhovno utemeljenje. Oni su duhovni bednici, niko i ništa.

U stanju poljuljanosti pretpostavljenih ideoloških temelja i orijentacije koju društveni tranzicijski, modernizacijski procesi izazivaju, njima je potreban oslonac. Ne nalazeći taj oslonac i orijentaciju u sebi (nemajući vere), oni ih zasnivaju izvan sebe, najpre u crkvenom sistemu, a potom u društvu, u sistemu vrednosti i moći i institucionalizaciji anti-evropske i anti-moderne društvene prakse (nacionalizmu, konzervativizmu, reakcionizmu, tradicionalizmu). Gubljenje tog oslonca (ideološkog zasnivanja svog identiteta i statusa u crkvi i društvu gde su neko i nešto) za njih predstavlja pravi pakao. 

Pakao u njima projekcijski metastazira u predrasudu o drugima, Evropi, Zapadu, svetu, homoseksualcima. U nerazumnoj revnosti braneći svoje uporište u crkvenom i društvenom sistemu, njihove predrasude postaju sve dogmatičnije a njihova uobražena duhovnost sasvim konkretna i delatna, anti-hrišćanska, demonska, završavajući u potpunom izobličenju jevanđelskog uzora čovekove bogolikosti. Tako je Mitropolitu Amfilohiju moguće da u liturgijskoj besedi na veliki crkveni praznik izgovara onakve bedastoće navedene u uvodnim citatima. Upravo o njegovom svetogrdnom 'jeziku zapaljenom od pakla koji pogani čitavo telo' je pisano: njime blagosiljamo Boga i oca, i njime kunemo ljude koji su stvoreni po obličju Božijem (Jak. 3,9).

Njegovu propoved je neophodno razobličiti, prezreti i odbaciti ne samo kao nečije beznadežno pogrešne političke standarde, nego upravo kao anti-harizmu crkvene vlasti koja se u lažnom obličju pobožnosti i premudrosti odozgo ustanovljava kao doktrina i etos pravoslavne crkve (SPC). Ovo nije ona premudrost što silazi odozgo, nego zemaljska, čulna, demonska; jer gde su zavist i svadja, onde je nered i svaka zla stvar. A mudrost koja dolazi odozgo je najpre čista a potom miroljubiva, blaga, prilagodljiva, puna milosti i dobrih plodova, odlučna, nelicemerna (Jak. 3, 15-17).  

Suština episkopske harizme je premudrosti koja silazi odozgo, u autentičnom posredovanju Hristovog Jevanđelja. Ovde se, naprotiv, radi o jeziku episkopa koji pogani telo crkve, svesnom i namernom krivotvorenju Jevanđelja, otvorenoj borbi protiv obećanog Carstva. Duhovništvo tih ljudi nije nikakva pastirska služba i služba dušebrižništva, nego pseudo-duhovništvo, duhovno nasilje, izopačena potreba da iživljavajući pozicije autoriteta, odnosno zavisnost i podređenost vernika, od njih proizvode svoju duhovno-društvenu potporu. Ta anti-harizma, ljudski duh, nastoji da bude vlast i načelo ustrojstva SPC, dijabolička duhovna snaga crkvene institucije i jerarhije koja se artikuliše u celokupnoj strukturi crkve, pa i samog društva, dokle dopire izlivanje institucionalizovanog značaja i uticaja crkve.

Ovome treba suprotstaviti harizmu vere, dar čovekove lične vere pred kojom bi Episkop trebalo da je smiren i uzdržan budući svestan sile Duha u harizmama svakog čoveka. Moja je vera zakonita, i to ne samo time što dar vere ispovedam kao dar od Boga, nego što je drugi takvom oseća. U tom neizvesnom ali neposrednom osećaju (a ne obaveznom, automatskom, pretpostavljenom) se zasniva konstitutivnost svih harizmi za Crkvu. Suština harizme je u drugom; kriterijum istine u harizmama (pa i u episkopskoj harizmi) je drugi. Strast da se vlada i da se poseduje nije harizma upravljanja. Dogmatski fiksizam nije harizma poučavanja.

Bit pravoslavlja nije isključivo u načelu dogmatske ispravnosti (nju imaju i demoni), niti isključivo u načelu jerarhijskog ustrojstva (i nju imaju demoni) – svaka od ovih isključivosti bi značila poremećaj crkvenosti – nego u načelu ispitivanja, istraživanja, produbljivanja krize vlastitog identiteta. Ovo znači uvek-iznova čitati i iznova razumevati Jevanđelje u neizvesnosti što je rađa svaki neposredan susret sa drugim. Lični hrišćanski identitet je, međutim, potpuno upitan i u začetku degeneracije u demonizam ukoliko podrazumeva isključivost prema drugom. U istom smislu je upitan hrišćanski identitet crkve koja je smisao jerarhijskog ustrojstva da integriše harizme izopačila u krutu vlast autoriteta koja harizme gazi i negira. 

Tamo gde

Bas Jan Aderu

Za Njega nema ni reči ni poznanja. Teologija, svaka reč i poimanje, pripadaju sceni jezika gde Bog postoji kao predstava čovekove ideacije. I jezik apofatičkog bogoslovlja kao neizdrživosti formalne logike i konceptualnog mišljenja u apstraktnim pojmovima je samo ovostrana medijacija (mišljenje i privid) izvesnog ezoterijskog iskustva, mističkih viđenja duše koja izlazeći iz sebe i „sjedinjujući se na bolji način Onome koji je svecelo Nepoznat, ništa ne poznajući, nadumno poznaje“ (Sveti Dionisije Areopagit). Autentično mistično iskustvo je sa one strane svega; (ovde) ono ne postoji. Apofaza je u sasvim katafatičkom smislu poricanje metafizičke izvesnosti, ne-iskustvo iskustva bogopoznanja, karnalna mistika hrišćanstva koja se iz tela u jezik prevodi samo napregnutom logikom antinomije i paradoksije. Pre prevođenja na scenu jezika, apofaza je iskustvo antinomije tela i duše i paradoksija pričešća i čovekovog oboženja: smrt Bića u srcu mog postojanja. Pričešće je događaj na proscenijumu jezika. Jezik postaje događaj, ovaploćenje Boga i smrt Boga, (jezičko) rušenje svih ontoloških opozicija i prevođenje transcendencije u (teorijski) egzistencijalni radikalizam: Bog jeste čovek. Bog jeste telo. Bog jeste smrtan. Bog je mrtav. Mi smo i dalje sa ove strane svega postojećeg, u svetu Njegovog odsustva, na proscenijumu jezika gde jezička figura nadoknađuje prazninu ne-događanja. Isto su Njegovo uvek-teorijsko postojanje i intrapsihička ne-slika koju prizivam u molitvama. Nema izvesnosti Njegovog ovaploćenja, smrti i vaskrsenja sada i ovde. Bog je pričastan u svojoj smrti. Osećanje blagodati, slatki ukus pričešća koji traje danima je osećaj Njegovog nepostojanja. Sa ove strane svega, Bog nije. Ja sam i dalje očajno-sa-ove-strane. Jedino moje telo ne haluciniram. U suštini apofaza je, kao doživljeni osećaj Božijeg nepostojanja, upražnjavanje religijske prakse samopovređivanja. Ona do kraja ostaje telesni doživljaj, priprema. Stvarnost: ne-teorija. Ne još žrtva, ali izvesna realizacija potencijala događaja da se obistini u jeziku apofatike, koncentrisanje bola i njegovo zadržavanje u telu, neprevedenog u smisao, dok se, spontano - inicijativom Boga, ne izlije kao krv stigmi. Izvan žrtve je nestvarnost: teorija kao značenje–uteha, nekarnalni simboli vere. U krajnjoj egzistencijalnoj konsekvenci discipline samopovređivanja, ne postoji uteha pre žrtve. Istina nije značenje. Znam da je istina uvek nešto drugo.

U potrazi za čudesnim, ja sam estetičar svog uzaludnog pokreta. Moja jedina uteha je u lepoti tog pokreta, u njegovoj teatralnosti, ritualnosti, romantičnoj metafori kojom je prekrivena prozirnost života u praznini Njegovog uvek-teorijskog prisustva. Fotografisanog u zalasku, na obali, ili pored autoputa. Ja živim na obali. More je inicijatičko središte čija je osa svuda gde sam ja, dok je potonula u noć osa horizonta gde se spajaju gornji i donji svet svuda oko mene. Molim te ne ostavi me. Ja sam suviše tužan da bih ti rekao.

Ja sam (tamo gde) Bog nije. Bog je (tamo gde) ja nisam.

Jesus' Blood Never Failed Me Yet

Gavin Bryars + Jesus' Blood Never Failed Me Yet

Izgovor

povodom teksta Nenada Prokića "Umesto govora na Glavnom odboru LDPa" objavljenom na sajtu Peščanika.

Uvek sam se nad tekstovima i događajima pitao: šta oni uistinu kažu ispod onog što stvarno kažu. Podozrevao sam uvek, u okviru nasleđa egzegetske tradicije, da se iza svake izrečene stvari krije nešto drugo. Trudio sam se da nađem istinsko mišljenje autora, da pronađem ono što je on rekao a da nije rekao, što je hteo a da nije uspeo da kaže, što je hteo da skrije ali je ipak dopustio da se pojavi.

- Nenad Prokić, Veliko alegorijsko nepoverenje (09.03.2011)

Imanje ljubavnice te ne čini slobodnim od supruge. Otud suštinska frustracija, i iz nje tekuće motivacione sile. Sloboda zapoveda vodjenje ljubavi a ne silovanje ljubavnice. Ona traži čisto zadovoljstvo a ne zadovoljenje principa ne-nezadovoljstva. Otud kompleks seksualne disfunkcionalnosti i depresija slobode. Kompenzacija seksualnog nezadovoljstva psihičkim zadovoljstvom. Maltretiranje slobode. Psihičko zadovoljstvo – sugestivnost dobrih zapažanja podržanih teorijom; izgovor; pamflet „Umesto govora“ umesto govora. Profesor pribegava profesiji, sigurnom utočištu njegove superiornosti nad studentom. Ali i poslednjem. Izazivanje krize kod učenika - na taj način primorati ga da se suoči sa sopstvenim karakternim slabostima kako bi ih iskustvom prevazišao i samostalno stupio na Stazu. To je siguran izgovor Učitelja za izazivanje odlučne krize kod svog učenika. Ali i poslednji. Peščanik je razrešenje napetosti. Umesto napetosti uvek-relativnih ravnoteža, ovde je ravnoteža apsolutna: večito zatvoreno kruženje energije libida iz pola zadovoljstva u pol ne-nezadovoljstva, bez gubljenja energije. Ista supstancija bez preobražaja. Što je nezadovoljstvo veće, veće je i zadovoljstvo u ne-nezadovoljstvu. Veliko poverenje u sopstvenu alegoriju. Dovoljne su tvrdnje. Njihova potrvda je u slaganju sa teorijom. Još jedna u besprekornom nizu sopstvenih pobeda. Dispareunija slobode - savršeno psihičko uživanje prvih intelektualaca palanke.

Utočište

Poštovani i dragi prijatelji, čini mi čast što sam Deklaraciju koja je upravo pročitana potpisala zajedno sa ljudima koji svojim delom predstavljaju Evropu ovde. Sa ljudima iz nevladinih organizacija, koji su tokom dugih i teških godina hrabro i neumorno svedočili o složenostima našeg društva i nastojali da odnose u njemu humanizuju i oplemene socijalni ambijent. Sa predstavnicima političkih stranaka koje su pokazale veliku političku zrelost i spremnost da svoje parcijalne interese prevaziđu i okupe se oko zajedničkog interesa, oko evropske ideje. Zajedno sa svima vama koji ste bili i ostali istrajni u odbrani svoga građanskog dostojanstva.

Potpisala sam Deklaraciju u ime svoje odanosti nekim ljudima sa kojima sam u prošlosti radila, ali i sa onima koje sam decenijama proučavala. Svi su oni davno poboli evropsku zastavu u Srbiji.

Pomalo sam, priznajem, uzbuđena poverenjem Liberalno demokratske partije da budem prvi potpisnik Deklaracije. Ali kažem, ne iz lažne skromnosti, da sam srećna što sam samo jedna od vas.

Nije nikakva tajna da ja podržavam Liberalno demokratsku partiju od početka. Kao predstavnika novih generacija koje, oslobođene svake dogme, imaju prava da traže odgovore na pitanja koja smo im ostavili otvorena. Ali i na ona pitanja koja je njihovo vreme stavilo pred njih. Kao generacije koje imaju pravo na život.

U temelju Liberalno demokratske partije bilo je nemirenje sa ubistvom Zorana Đinđića. Bio je to i izraz šireg nemirenja Srbije sa egzekucijom reformatora, sa zaustavljanjem reformi. Mnogo rada, strpljenja i poverenja je uloženo u razvoj Liberalno demokratske partije, u sazrevanje njenog evropskog programa. Sigurna sam da danas možemo reći: nije bilo uzalud!

Deklaracija koju smo potpisali i koja će se u danima koji dolaze potpisivati u Srbiji proizašla je iz našeg ubeđenja, ali i iz egzaktnih procena stručnjaka, da je trenutak u kome se zemlja nalazi dramatičan. Nije lako ni onima koje smo demokratski izabrali da u naše ime donose teške odluke. Želimo da pomognemo Predsedniku Republike Srbije. Ne pozivamo ga sa barikada da izvrši svoje državničke obaveze. Za trenutak smo izašli iz svojih radionica, kabineta, ateljea i laboratorija, sišli sa pozorišnih scena da kažemo da nas u formulisanju državnog interesa i politike ne može ignorisati a da se ne povredi naše lično i građansko dostojanstvo.

Treba napraviti preokret i napustiti politiku koja je već odavno poražena. To nije kukavičluk već hrabrost. Ali je i odgovornost, jer nastavljanje poražene politike po inerciji proizvodi stagnaciju, siromaštvo, neuverljivost i nesporazume i sa susedima i sa svetom.

Sa stanovišta zdravog razuma je uvredljivo reći da Srbiju u Evropi zagovara samo manjina građana u Srbiji. Uz svu svoju skepsu, koja je posledica godina, iskustva, pa ako hoćete i znanja, ne mogu da se pomirim sa tim da bi većinska Srbija pristala da bude jedina zemlja na Balkanu koja odbija da uđe u Evropsku uniju.

Ne treba narod učvršćivati u uverenju da je zaostao, infantilan i inferioran, da nije u stanju da prepozna svoj interes i da su mu potrebni staratelji. Moramo se svi, bez izuzetka, jasno suočiti i sa kratkoročnim i sa dugoročnim posledicama izbora koji ćemo napraviti: za i protiv Evropske unije. Uslovi su isti za sve članice te asocijacije; posebni uslovi za Srbiju proizlaze iz ratova i zločina počinjenih u ratovima.

Evropska unija je maksimalno spustila kriterije za kandidaturu Srbije. Ostalo je samo pitanje odnosa Beograda i Prištine. Pa ako je tako, neće li Srbija svojim odbijanjem da taj minimalni uslov ispuni, zapravo reći da ne želi Evropsku uniju? Ali, šta onda želi?

Ne dramatizujemo mi situaciju: ona je sama po sebi dramatična. Naša je građanska dužnost da otvoreno kažemo da ne pristajemo na relativizovanje drame. Utoliko pre, što smo od inicijative za Deklaraciju do dolaska sa njom pred vas proverili efikasnost evropskih i pravila i vrednosti.

Deklaracija je nastala u dijalogu. Uvažavan je svaki argument. Težilo se zajedničkom minimumu. Poštovana je svačija ličnost: niko se nije osećao kao upotrebljen, svako je imao osećaj da je neizostavno potreban. Nijednom nije izgovorena reč neprijatelj. Bili smo solidarni u osećanju da radimo jedan važan posao na dobro svakog pojedinca i cele zemlje. I što je, barem za mene, najvažnije, mi smo na evropskoj perspektivi kao zajedničkoj perspektivi ostvarili pomirenje levih i desnih, radikalnih i liberalnih, tradicionalnih i modernih, starih i mladih, žena i muškaraca, politički, etnički, verski i seksualno različitih u Srbiji. Bez tog širokog pokreta za evropsku Srbiju, bez demokratske mobilizacije društva, nema ni moderne države, vladavine prava, uređenog društva koje mora da se profesionalizuje i, oprostite, hijerarhizuje.

Hajte, da sve to proverimo u dijalogu sa građanima. Kao osnovu nudimo Deklaraciju i obećavamo samo napor bez koga nema ni razvoja ni slobode. Dobro zemlje nije u nadležnosti samo ovlašćenih i prosvećenih: ono je u rukama svakoga od nas. Imamo sistem koji omogućuje da vlast demokratski biramo, kontrolišemo i smenjujemo. Odgovornost je, dakle, na nama – građanima.

Mi nikoga na javnoj političkoj sceni u Srbiji – arogantno i sa visine – ne pitamo: ko ste vi? Mi samo koristimo mogućnost koju demokratsko društvo, a ono je takvo samo ako je pluralno, daje - da kažemo ko smo mi: građani ujedinjeni u pokretu za Srbiju u Evropskoj uniji, za Evropu u Srbiji.

- Latinka Perović, PREOKRET, Novembar 2011.