And I'll murder the ingrates who stand in our way

То је грађење Вавилонске куле, стварање златнога телета. Као што су се Јевреји, док се Мојсије на Синају сретао са Богом, клањали златном телету, тако је и у ово наше вријеме, па и у Црној Гори, ново златно теле – еуропоклонство на помолу, да му се служи, да му се сви клањају, да му приносе кад и своју душу и своје биће. Gеј-парадерство, као унутарњи поремећај људске природе, као одрицање од достојанства ради кога је Бог створио човјека, јесте управо оно што полако, али очевидно јасно сије демонска сила по душама милиона људи широм Европе и свијета.

Митрополит Амфилохије, 15. 02. 2013; литургијска беседа на празник Сретење.

Слободан Милошевић је записао себе у књигу вјечног живота и у памћење неизбрисивим словима. Његов живот и животно дјело су били у духу великомученика косовског Лазара. Видовданско и Лазарево житије је и житије Слободана Милошевића. Његов брат Борислав ишао је истим тим часним и честитим путем, као човјек и дипломата. Као и његов брат Слободан, тако је и Борислав, ишао оним путем који је зацртао Свети Петар Цетињски, који је поручио да је проклет сваки онај Црногорац који не буде вјеран мајци Русији. Борислав и Слободан су испоштовали тај завјет. Остали су вјерни свом народу до последњег издисаја. Слободан Милошевић остаће записан златним словима у историји Црне Горе и Србије, односно српског народа, као човјек који се до последњег издисаја жртвовао, а жртва његова је такође она о којој Његош говори, говорећи о Милошу Обилићу. Жртва његова је благородна. То је жртва која не може бити избрисана, као ни његов витешки подвиг против повампиреног наци-фашистичког духа у Европи и на Балкану. Нека њихов примјер буде подстицај будућим покољењима како вриједи живјети и чему треба служити. Заиста благо томе ко довијека живи – имао се рашта и родити.

Митрополит Амфилохије, 1.02. 2013; на опелу Бориславу Милошевићу.

Stvarni karakter ovakvih stanovišta zaokupljenih navodnim sablaznima Zapada, Evrope, modernizma, homoseksualnosti, nije samo nacionalistički, konzervativistički, reakcionistički, tradicionalistički. Ova stanovišta imaju sasvim duhovni karakter; u pitanju je duboka pomračenost do stepena posednutosti demonom nacionalizma i demonom homofobije. I nije u pitanju sporedna pojava čoveka u prelesti koji uobražava proročku harizmu i imitira apokaliptički ton, nego simptomski kompleks koji označava prirodu poremećaja celokupnog bića: klerikalizam, strukturna prelest koja patologiju pojedinaca degenireše u patološko stanje crkve. Ova duhovna i psiho-socijalna patologija pojedinih episkopa SPC je proizvod njihovog perverznog doživljaja da apsolutno i ekskluzivno predstavljaju i jesu jedinstvo Crkve, odnosno da je njihova episkopska harizma neupitna. Konačno, u degeneraciji svoje prelesti na kraju veruju da su zaista oni poslednja instanca crkvene jerarhije. Bog za njih ne postoji stvarno, ili ne postoji drugačije osim pod uslovima njihovog posredovanja.

Koren te strasti je gordost, pomognuta primitivizmom, neprosvećenošću: njihovo nemirenje sa činjenicom da je moderno društvo konačno razrešeno od apsolutnog važenja religijske utemeljenosti sveta. Zbog toga, u besomučnom držanju za svoj status, oni nastoje da po svaku cenu srpsko društvo onemoguće u modernizaciji. Iza tog mahnitog protivljenja odvajanju društva od religijskih utemeljenja nalazi se potisnuta projekcijska motivacija – njihovo neprihvatanje istine o sebi, da je zapravo sadržaj njihove lične vere sasvim fantomski, do te mere depersonalizovan da oni sami nemaju nikakvo stvarno duhovno utemeljenje. Oni su duhovni bednici, niko i ništa.

U stanju poljuljanosti pretpostavljenih ideoloških temelja i orijentacije koju društveni tranzicijski, modernizacijski procesi izazivaju, njima je potreban oslonac. Ne nalazeći taj oslonac i orijentaciju u sebi (nemajući vere), oni ih zasnivaju izvan sebe, najpre u crkvenom sistemu, a potom u društvu, u sistemu vrednosti i moći i institucionalizaciji anti-evropske i anti-moderne društvene prakse (nacionalizmu, konzervativizmu, reakcionizmu, tradicionalizmu). Gubljenje tog oslonca (ideološkog zasnivanja svog identiteta i statusa u crkvi i društvu gde su neko i nešto) za njih predstavlja pravi pakao. 

Pakao u njima projekcijski metastazira u predrasudu o drugima, Evropi, Zapadu, svetu, homoseksualcima. U nerazumnoj revnosti braneći svoje uporište u crkvenom i društvenom sistemu, njihove predrasude postaju sve dogmatičnije a njihova uobražena duhovnost sasvim konkretna i delatna, anti-hrišćanska, demonska, završavajući u potpunom izobličenju jevanđelskog uzora čovekove bogolikosti. Tako je Mitropolitu Amfilohiju moguće da u liturgijskoj besedi na veliki crkveni praznik izgovara onakve bedastoće navedene u uvodnim citatima. Upravo o njegovom svetogrdnom 'jeziku zapaljenom od pakla koji pogani čitavo telo' je pisano: njime blagosiljamo Boga i oca, i njime kunemo ljude koji su stvoreni po obličju Božijem (Jak. 3,9).

Njegovu propoved je neophodno razobličiti, prezreti i odbaciti ne samo kao nečije beznadežno pogrešne političke standarde, nego upravo kao anti-harizmu crkvene vlasti koja se u lažnom obličju pobožnosti i premudrosti odozgo ustanovljava kao doktrina i etos pravoslavne crkve (SPC). Ovo nije ona premudrost što silazi odozgo, nego zemaljska, čulna, demonska; jer gde su zavist i svadja, onde je nered i svaka zla stvar. A mudrost koja dolazi odozgo je najpre čista a potom miroljubiva, blaga, prilagodljiva, puna milosti i dobrih plodova, odlučna, nelicemerna (Jak. 3, 15-17).  

Suština episkopske harizme je premudrosti koja silazi odozgo, u autentičnom posredovanju Hristovog Jevanđelja. Ovde se, naprotiv, radi o jeziku episkopa koji pogani telo crkve, svesnom i namernom krivotvorenju Jevanđelja, otvorenoj borbi protiv obećanog Carstva. Duhovništvo tih ljudi nije nikakva pastirska služba i služba dušebrižništva, nego pseudo-duhovništvo, duhovno nasilje, izopačena potreba da iživljavajući pozicije autoriteta, odnosno zavisnost i podređenost vernika, od njih proizvode svoju duhovno-društvenu potporu. Ta anti-harizma, ljudski duh, nastoji da bude vlast i načelo ustrojstva SPC, dijabolička duhovna snaga crkvene institucije i jerarhije koja se artikuliše u celokupnoj strukturi crkve, pa i samog društva, dokle dopire izlivanje institucionalizovanog značaja i uticaja crkve.

Ovome treba suprotstaviti harizmu vere, dar čovekove lične vere pred kojom bi Episkop trebalo da je smiren i uzdržan budući svestan sile Duha u harizmama svakog čoveka. Moja je vera zakonita, i to ne samo time što dar vere ispovedam kao dar od Boga, nego što je drugi takvom oseća. U tom neizvesnom ali neposrednom osećaju (a ne obaveznom, automatskom, pretpostavljenom) se zasniva konstitutivnost svih harizmi za Crkvu. Suština harizme je u drugom; kriterijum istine u harizmama (pa i u episkopskoj harizmi) je drugi. Strast da se vlada i da se poseduje nije harizma upravljanja. Dogmatski fiksizam nije harizma poučavanja.

Bit pravoslavlja nije isključivo u načelu dogmatske ispravnosti (nju imaju i demoni), niti isključivo u načelu jerarhijskog ustrojstva (i nju imaju demoni) – svaka od ovih isključivosti bi značila poremećaj crkvenosti – nego u načelu ispitivanja, istraživanja, produbljivanja krize vlastitog identiteta. Ovo znači uvek-iznova čitati i iznova razumevati Jevanđelje u neizvesnosti što je rađa svaki neposredan susret sa drugim. Lični hrišćanski identitet je, međutim, potpuno upitan i u začetku degeneracije u demonizam ukoliko podrazumeva isključivost prema drugom. U istom smislu je upitan hrišćanski identitet crkve koja je smisao jerarhijskog ustrojstva da integriše harizme izopačila u krutu vlast autoriteta koja harizme gazi i negira.