Tamo gde

Bas Jan Aderu

Za Njega nema ni reči ni poznanja. Teologija, svaka reč i poimanje, pripadaju sceni jezika gde Bog postoji kao predstava čovekove ideacije. I jezik apofatičkog bogoslovlja kao neizdrživosti formalne logike i konceptualnog mišljenja u apstraktnim pojmovima je samo ovostrana medijacija (mišljenje i privid) izvesnog ezoterijskog iskustva, mističkih viđenja duše koja izlazeći iz sebe i „sjedinjujući se na bolji način Onome koji je svecelo Nepoznat, ništa ne poznajući, nadumno poznaje“ (Sveti Dionisije Areopagit). Autentično mistično iskustvo je sa one strane svega; (ovde) ono ne postoji. Apofaza je u sasvim katafatičkom smislu poricanje metafizičke izvesnosti, ne-iskustvo iskustva bogopoznanja, karnalna mistika hrišćanstva koja se iz tela u jezik prevodi samo napregnutom logikom antinomije i paradoksije. Pre prevođenja na scenu jezika, apofaza je iskustvo antinomije tela i duše i paradoksija pričešća i čovekovog oboženja: smrt Bića u srcu mog postojanja. Pričešće je događaj na proscenijumu jezika. Jezik postaje događaj, ovaploćenje Boga i smrt Boga, (jezičko) rušenje svih ontoloških opozicija i prevođenje transcendencije u (teorijski) egzistencijalni radikalizam: Bog jeste čovek. Bog jeste telo. Bog jeste smrtan. Bog je mrtav. Mi smo i dalje sa ove strane svega postojećeg, u svetu Njegovog odsustva, na proscenijumu jezika gde jezička figura nadoknađuje prazninu ne-događanja. Isto su Njegovo uvek-teorijsko postojanje i intrapsihička ne-slika koju prizivam u molitvama. Nema izvesnosti Njegovog ovaploćenja, smrti i vaskrsenja sada i ovde. Bog je pričastan u svojoj smrti. Osećanje blagodati, slatki ukus pričešća koji traje danima je osećaj Njegovog nepostojanja. Sa ove strane svega, Bog nije. Ja sam i dalje očajno-sa-ove-strane. Jedino moje telo ne haluciniram. U suštini apofaza je, kao doživljeni osećaj Božijeg nepostojanja, upražnjavanje religijske prakse samopovređivanja. Ona do kraja ostaje telesni doživljaj, priprema. Stvarnost: ne-teorija. Ne još žrtva, ali izvesna realizacija potencijala događaja da se obistini u jeziku apofatike, koncentrisanje bola i njegovo zadržavanje u telu, neprevedenog u smisao, dok se, spontano - inicijativom Boga, ne izlije kao krv stigmi. Izvan žrtve je nestvarnost: teorija kao značenje–uteha, nekarnalni simboli vere. U krajnjoj egzistencijalnoj konsekvenci discipline samopovređivanja, ne postoji uteha pre žrtve. Istina nije značenje. Znam da je istina uvek nešto drugo.

U potrazi za čudesnim, ja sam estetičar svog uzaludnog pokreta. Moja jedina uteha je u lepoti tog pokreta, u njegovoj teatralnosti, ritualnosti, romantičnoj metafori kojom je prekrivena prozirnost života u praznini Njegovog uvek-teorijskog prisustva. Fotografisanog u zalasku, na obali, ili pored autoputa. Ja živim na obali. More je inicijatičko središte čija je osa svuda gde sam ja, dok je potonula u noć osa horizonta gde se spajaju gornji i donji svet svuda oko mene. Molim te ne ostavi me. Ja sam suviše tužan da bih ti rekao.

Ja sam (tamo gde) Bog nije. Bog je (tamo gde) ja nisam.