..Znaš Sanja, ne želim da budem zao prorok niti ptica zloslutnica, ali ne mogu da se otmem utisku da će se Beogradu skupo osvetiti ta njegova apatija i nezainteresovanost. Ja mogu da razumem donekle da su ljudi iscrpljeni golom borbom za opstanak. Ali, mi smo postali monstrumi, koji, grickajući čips i pijuckajući pivo posmatramo na TV-u ubijanja i razaranja samo kao rđavo režiran film, čvrsto uvereni da se sve to događa negde daleko, nekom drugom i da mi s tom nesrećom nemamo nikakve veze... Ali, eho tog rata, za koje nas zvanične vlasti ubeđuju da nije naš ("Srbija nije u ratu"), čujemo sve bliže. Nad Beogradom svakodnevno lete helikopteri i svi znamo da im je destinacija VMA, da neko u tom trenutku možda ispušta dušu kao žrtva bezumlja, ili da će, ako bude imao sreće, sutra sa Banjice krenuti sa štakama u svet. I da sve češće gledamo uživo Lazinu priču o tome "kako će sve to narod pozlatiti".
Eho tog rata su bombe po kafićima, obračuni i ubistva, ali i još više ona nemoćna baka, čista i uredna, doduše okrpljena, možda nekad učiteljica, pored koje sam prošla i vratila se, tamo na Slaviji, da joj istresem u ispruženu ruku sve što sam imala kod sebe, pri tom želeći da pobegnem i da me nema. Prosjaka ima uvek i svuda, naročito na Zapadu, ali samo kod nas danas moraju da prose i oni koji su radili i zaradili. Nas, koji ćutimo i nezainteresovano gledamo u šta nas guraju i šta od nas čine, nas koji ne umemo da dreknemo - e, sad je stvarno dosta, nego kao stoka pristajemo na sve gore i gore, tešeći se da i od goreg ima gore, nas koji smo do skora navikavani na sve blagodeti potrošačkog društva, a koji sada trpeljivo drhtuljimo u prohladnim stanovima i diveći se vlastitoj intuiciji dovijamo se u prkošenju bedi, nas takve mora da stigne kazna ili da se poubijamo međusobno, ili da nas bombarduju.
I u Sarajevu su, kažu, do pred sam rat, pa i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca, jer, ne možeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš - kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo. Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek. Ako gangrena zahvati deo tvog organizma, a ti se ponašaš da si kao potpuno zdrav - dogodiće ti se da izdahneš u mukama.
Ja sam išla da vidim kako taj rat izgleda uživo i prvo sam mislila da su to obične čarke, kaubojština, u kojoj će glavni akteri, kad se snimanje završi otresti prašinu sa sebe i ustati, jer to je ubijanje samo filmsko. I verovala sam da će se dogoditi čudo, da će neko odjednom reći - dosta je bilo, samo smo se šalili. Ali to šala bila nije. Mržnja je neizlečiv virus i prenosi se brzo i širi se lako. I mislila sam - nema goreg rata od onog u Hrvatskoj, pa se zapucalo i u Sarajevu. Otišla sam i tamo pa sam onda shvatila da onda više nemam snage. Da neću da pišem o tome kako se ruši grad i kako se ubijaju deca. Jer, Hrvatska je sanatorijum u odnosu na Bosnu.
Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.
Eho tog rata su bombe po kafićima, obračuni i ubistva, ali i još više ona nemoćna baka, čista i uredna, doduše okrpljena, možda nekad učiteljica, pored koje sam prošla i vratila se, tamo na Slaviji, da joj istresem u ispruženu ruku sve što sam imala kod sebe, pri tom želeći da pobegnem i da me nema. Prosjaka ima uvek i svuda, naročito na Zapadu, ali samo kod nas danas moraju da prose i oni koji su radili i zaradili. Nas, koji ćutimo i nezainteresovano gledamo u šta nas guraju i šta od nas čine, nas koji ne umemo da dreknemo - e, sad je stvarno dosta, nego kao stoka pristajemo na sve gore i gore, tešeći se da i od goreg ima gore, nas koji smo do skora navikavani na sve blagodeti potrošačkog društva, a koji sada trpeljivo drhtuljimo u prohladnim stanovima i diveći se vlastitoj intuiciji dovijamo se u prkošenju bedi, nas takve mora da stigne kazna ili da se poubijamo međusobno, ili da nas bombarduju.
I u Sarajevu su, kažu, do pred sam rat, pa i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca, jer, ne možeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš - kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo. Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek. Ako gangrena zahvati deo tvog organizma, a ti se ponašaš da si kao potpuno zdrav - dogodiće ti se da izdahneš u mukama.
Ja sam išla da vidim kako taj rat izgleda uživo i prvo sam mislila da su to obične čarke, kaubojština, u kojoj će glavni akteri, kad se snimanje završi otresti prašinu sa sebe i ustati, jer to je ubijanje samo filmsko. I verovala sam da će se dogoditi čudo, da će neko odjednom reći - dosta je bilo, samo smo se šalili. Ali to šala bila nije. Mržnja je neizlečiv virus i prenosi se brzo i širi se lako. I mislila sam - nema goreg rata od onog u Hrvatskoj, pa se zapucalo i u Sarajevu. Otišla sam i tamo pa sam onda shvatila da onda više nemam snage. Da neću da pišem o tome kako se ruši grad i kako se ubijaju deca. Jer, Hrvatska je sanatorijum u odnosu na Bosnu.
Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.
Pismo Dade Vujasinović, 25. XI 1992.
Svedočenja Iz Obeščašćene Zemlje
Svedočenja Iz Obeščašćene Zemlje
Danas je spomen Dadi Vujasinović. Ubijena je na Blagovesti 1994. godine, pucnjem u srce. Bog nema gde u ovom svetu, osim da prenoći u našem srcu. "Ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću sa njim i on sa mnom (Otk. 3,20)". Te noći 7. aprila Bog je noćio u srcu neumrle Dade Vujasinović. Neumrle, jer pravednici su besmrtni, jer je napisano "u njih ću se useliti i živeću u njima". Bog joj je umio stopala od prljavštine ove obeščašćene zemlje, spremajući njen udeo u Njegovoj sudbini i svoj u njenoj. Jer njihova je zajednička smrt, i zajedničko vaskrsenje.
+ + +
crtež: Nataša Kokić
1 comment:
U ZALASKU
NECE OSTATI NI KAMEN NA KAMENU
U ZALASKU
MARAN ATA!
Post a Comment