"Tražeći u punom mraku svoj lik u ogledalu, ima li ikog ko tamo nije ugledao projekciju zločina koji ga očekuju?" (Emil Sioran)
Kao kada se vrata podruma naglo otvore i snažna svetlost iznenada prodre unutra – ovom slikom u Mere Christianity C. S. Lewis opisuje zakonitosti duhovnog života, "podrum naše duše" i pravu "istinu o nama": ova iznenadna svetlost zatiče pacove; oni beže i skrivaju se u senke zapuštenih stvari gde čekaju opet trenutak mraka.
Spontano sam pomislio da ova slika opisuje pojavu ličnosti Zorana Đinđića u srpskom društvu. Kao svetlost koja prodire u zgusnuti mrak društva utamničenog u kob zaostale neprosvećenosti i zatiče prljavštinu, ravnodušnost, zločine, srdžbe, strahove, zavisti, licemerje, laži, zablude, neznanja, lenjost, umor, neodgovornost, sebične i zle interese – bolesti koje razaraju organizam društvenog i privatnog života. Tako iznemogao organizam je hrana pacovima nastanjenim u podrumu. Ova svetlost ih sada otkriva, osujećuje njihovu slobodu i pokazuje njihovu krvoločnu bestidnost: njihova politika je praktikovanje mraka jer u mraku ne postoji instanca odgovornosti, oni su u mraku slobodno bestidni. Oni sada beže iza fasada neodgovornosti, raznih oblika prerušenog besnila, imaginarne prošlosti kao "strateškog cilja" i nacionalnog mita kao "nacionalnog interesa", institucija duhovne, intelektualne, kulturne i političke zaostalosti koje su zapravo "institucije mržnje sa vekovnom tradicijom" (Dunja Melčić). I jedino što priželjkuju više od "strateškog cilja" i "nacionalnog interesa" je mrak, jer oni žive od mržnje i žive za besavestan zločin. U mraku njihova religiozna manija dostiže vrhunce beščašća i bogohulnosti. Njihova su dela tame. Oni pucaju u svetlost.
Mrak je ostao nesuočen i naša suština neprosvećena. Naša ravnodušnost prema zlu je istoznačna sa saučesništvom: ne osećajući slobodu drugog kao sopstvenu, bili smo prvi koji smo mu je oduzeli, i ne osećajući više život drugog kao vlastiti život, bili smo prvi koji smo mu ga oduzeli. Taj drugi je ogledalo naše savesti.
Drugi je ogledalo naše savesti – ova refleksija je lična: drugi se misli u svesti pojedinca i oseća u savesti. Ali ova svest je i materija društva, i sudbina drugog je sudbina društva. Tako se u ovoj refleksiji prelama sadašnjost naše prošlosti i sadašnjost naše budućnosti i tek bezuslovnim prihvatanjem drugog biće prekinuta beskrajna degeneracija i naša istorijska regresija pretvorena u istorijski razvoj. A ovo pitanje smera društva "ne spada u takva pitanja o kojima mi nekažnjeno možemo da imamo ovo ili ono mišljenje, već čini takoreći suštastveni deo nas samih, jer ulazi u najmanju okolnost, u svaki trenutak našeg života" (Kirijevski).
Sloboda i život drugog – kao načelo vlastitog života i kao načelo društvenog života – to je bio politički projekat i vizija Zorana Đinđića. Jer savest je jedino realno uporište principa (umesto ideologije); u savesti principi postaju realnost. Ova načela se uzajamno konstituišu: načelo vlastitog života jeste pred-politička neophodnost za mogućnost konstituisanja smisla u političkim okvirima, stvaranja "simboličke ravni u koju se upisuje samoreflektivnost društva" (Đinđić); a u toj višeslojnoj društvenoj refleksiji biće moguće da se, rasvetljujući pomračene trenutke istorije, ona sagleda kakva jeste i ispravno odgovori na "poziv sutrašnjice"; i biće moguće da se, rasvetljujući pomračene slojeve mentaliteta, mišljenje izmeni u savesno tumačenje činjenica; da se, rasvetljujući pomračene slojeve lične psihe, pozna voljni princip zla i doživi istina o sopstvenom saučesništvu u događajima društva; i da se, rasvetljujući delajuće energije ispod kulturnih, društvenih i političkih kretanja, predstava i mnenja, rasvetli ne samo ono što činimo nego sve ono predhodno što jesmo. Tada postaje moguće da se u toj istini o nama i refleksiji o krivici i odgovornosti otkrije nada o nama kakvi bi mogli biti, i stvarno izmeni karakter – sopstveni, i karakter političke zajednice.
Ja vas pozivam, svakog pojedinačno... (Zoran Đinđić)
Zoran Đinđić je personifikacija te samorefleksije društva. I ako naše društvo bude ikad bilo sposobno da napusti mračni karantin fantomskog sveta-za-sebe, zaceli prošlost i sadašnjost ispuni značenjem, razvije se i konstituiše život i slobodu drugog kao kulturno, društveno i institucionalno-političko pitanje, biće to zahvaljujući osvetljenjima kojima zrači ličnost Zorana Đinđića – uprkos antropomantijskoj politici navikloj na mrak koja stoji u pozadini njegovog ubistva, i ovoj danas koja nastoji da Zorana Đinđića pretvori u "prazan simbol" jer joj toliko svetla i toliko istine smeta u njenim besčasnim kalkulacijama i vulgarnim političkim ritualima "pomirenja" svetla i tame i istine i laži.
Danas je spomen Zoranu Đinđiću; šest godina od kada su mu bezumnici ubili telo, "i potom ne mogu ništa više učiniti" – tako o njima govori Gospod – jer u duši koja ljubi pravednost radi nje same Otac izgovara svoju Reč, koja živi, strada i vaskrsava.
Spontano sam pomislio da ova slika opisuje pojavu ličnosti Zorana Đinđića u srpskom društvu. Kao svetlost koja prodire u zgusnuti mrak društva utamničenog u kob zaostale neprosvećenosti i zatiče prljavštinu, ravnodušnost, zločine, srdžbe, strahove, zavisti, licemerje, laži, zablude, neznanja, lenjost, umor, neodgovornost, sebične i zle interese – bolesti koje razaraju organizam društvenog i privatnog života. Tako iznemogao organizam je hrana pacovima nastanjenim u podrumu. Ova svetlost ih sada otkriva, osujećuje njihovu slobodu i pokazuje njihovu krvoločnu bestidnost: njihova politika je praktikovanje mraka jer u mraku ne postoji instanca odgovornosti, oni su u mraku slobodno bestidni. Oni sada beže iza fasada neodgovornosti, raznih oblika prerušenog besnila, imaginarne prošlosti kao "strateškog cilja" i nacionalnog mita kao "nacionalnog interesa", institucija duhovne, intelektualne, kulturne i političke zaostalosti koje su zapravo "institucije mržnje sa vekovnom tradicijom" (Dunja Melčić). I jedino što priželjkuju više od "strateškog cilja" i "nacionalnog interesa" je mrak, jer oni žive od mržnje i žive za besavestan zločin. U mraku njihova religiozna manija dostiže vrhunce beščašća i bogohulnosti. Njihova su dela tame. Oni pucaju u svetlost.
Mrak je ostao nesuočen i naša suština neprosvećena. Naša ravnodušnost prema zlu je istoznačna sa saučesništvom: ne osećajući slobodu drugog kao sopstvenu, bili smo prvi koji smo mu je oduzeli, i ne osećajući više život drugog kao vlastiti život, bili smo prvi koji smo mu ga oduzeli. Taj drugi je ogledalo naše savesti.
Drugi je ogledalo naše savesti – ova refleksija je lična: drugi se misli u svesti pojedinca i oseća u savesti. Ali ova svest je i materija društva, i sudbina drugog je sudbina društva. Tako se u ovoj refleksiji prelama sadašnjost naše prošlosti i sadašnjost naše budućnosti i tek bezuslovnim prihvatanjem drugog biće prekinuta beskrajna degeneracija i naša istorijska regresija pretvorena u istorijski razvoj. A ovo pitanje smera društva "ne spada u takva pitanja o kojima mi nekažnjeno možemo da imamo ovo ili ono mišljenje, već čini takoreći suštastveni deo nas samih, jer ulazi u najmanju okolnost, u svaki trenutak našeg života" (Kirijevski).
Sloboda i život drugog – kao načelo vlastitog života i kao načelo društvenog života – to je bio politički projekat i vizija Zorana Đinđića. Jer savest je jedino realno uporište principa (umesto ideologije); u savesti principi postaju realnost. Ova načela se uzajamno konstituišu: načelo vlastitog života jeste pred-politička neophodnost za mogućnost konstituisanja smisla u političkim okvirima, stvaranja "simboličke ravni u koju se upisuje samoreflektivnost društva" (Đinđić); a u toj višeslojnoj društvenoj refleksiji biće moguće da se, rasvetljujući pomračene trenutke istorije, ona sagleda kakva jeste i ispravno odgovori na "poziv sutrašnjice"; i biće moguće da se, rasvetljujući pomračene slojeve mentaliteta, mišljenje izmeni u savesno tumačenje činjenica; da se, rasvetljujući pomračene slojeve lične psihe, pozna voljni princip zla i doživi istina o sopstvenom saučesništvu u događajima društva; i da se, rasvetljujući delajuće energije ispod kulturnih, društvenih i političkih kretanja, predstava i mnenja, rasvetli ne samo ono što činimo nego sve ono predhodno što jesmo. Tada postaje moguće da se u toj istini o nama i refleksiji o krivici i odgovornosti otkrije nada o nama kakvi bi mogli biti, i stvarno izmeni karakter – sopstveni, i karakter političke zajednice.
Ja vas pozivam, svakog pojedinačno... (Zoran Đinđić)
Zoran Đinđić je personifikacija te samorefleksije društva. I ako naše društvo bude ikad bilo sposobno da napusti mračni karantin fantomskog sveta-za-sebe, zaceli prošlost i sadašnjost ispuni značenjem, razvije se i konstituiše život i slobodu drugog kao kulturno, društveno i institucionalno-političko pitanje, biće to zahvaljujući osvetljenjima kojima zrači ličnost Zorana Đinđića – uprkos antropomantijskoj politici navikloj na mrak koja stoji u pozadini njegovog ubistva, i ovoj danas koja nastoji da Zorana Đinđića pretvori u "prazan simbol" jer joj toliko svetla i toliko istine smeta u njenim besčasnim kalkulacijama i vulgarnim političkim ritualima "pomirenja" svetla i tame i istine i laži.
Danas je spomen Zoranu Đinđiću; šest godina od kada su mu bezumnici ubili telo, "i potom ne mogu ništa više učiniti" – tako o njima govori Gospod – jer u duši koja ljubi pravednost radi nje same Otac izgovara svoju Reč, koja živi, strada i vaskrsava.
No comments:
Post a Comment