Od početka sveta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledaš kao apokalipsu nisi odrastao. (Sonja Savić, 2006.)
Ona je umrla. Odatle započinje govor o njoj ovo društvo u palanačkom zakašnjenju koje je o njoj ćutalo da bi sada krivotvorilo kontekst nastajanja, delovanja i značenja njene umetnosti i nekrofilskim tretmanom vrednovalo njen "umetnički doprinos srpskoj kulturi" tako uspevajući u svom sistemskom poništavanju subverzivne istine njene umetnosti. Sada kada je njen gest obesnažen i njena provokacija utišana, njeno delo biće prisvojeno i institucionalizivano. Njen umetnički rad biće sveden pretežno na neka glumačka angažovanja u uglavnom bezvrednim filmskim ostvarenjima koje prva ona sama nije smatrala vrednim, dok će njena avangardna umetnost, ako ne bude zaboravljena, biti krivotvorena i uvučena u sistem institucionalizovane umetnosti tako da njena izvorna namera i nadstilska eksperimentalnost budu opisivani samo kao snažne, grube i ekscensne umetničke sublimacije njenog unutrašnjeg života. Teorijom miljea, njena avangardna umetnost postaće samo ilustracija njene životne "dekadencije"; njen gest (gest kao integritet ličnosti u njenom govoru, njenom ponašanju i njenom umetničkom izražavanju) biće cenzurisan a nametljiva neuroza njenog gesta prihvaćena samo kao opis njenog privatnog života i tumačena kao obeležje njenog karaktera ili psihofiziološkog stanja.
Njeno umetničko delovanje se na taj način odvaja od suštine koja ga je pokretala: otvoreno stajanje pred Bogom, čišćenje vere od idola, otvoreno ispovedanje vere, vernost idealu iskrenosti i čistote, rušenje nagodbi sa savešću, provokacija, kritika i destrukcija dominantnih društvenih, političkih, moralnih i estetskih normi kao strukture društva neljudskosti i kulture ravnodušnosti prema grehu, smrti, zločinima, ratu, lažima.
Njena savest nije pristajala na konformističku poziciju svoje profesije uvučene u proceduralnost institucija umetnosti i kulture i rad po socijalnoj i političkoj narudžbini; njeno delovanje u umetnosti, kulturi i društvu bilo je refleksni otpor političko-socijalno-kulturnoj represiji i pokušaj rušenja programskog poretka te represije koji je sistemski bio sprovodjen u svim strukturama ovog razvraćenog društva (u nacionalističkoj politici, nehrišćanskom pravoslavlju, medijskim manipulacijama istine i produkcijom primitivnih kolektivnih osećanja, ekonomiji zavisnosti, krivotvorenoj nauci, konformističkoj umetnosti, pismu umesto jeziku) da bi konačno urodio plodom obeščašćenja unutar svakog čoveka obezličenog u objekat psihičke, duhovne, političke manipulacije a kompletnu društvenu stvarnost survao u propast. Njena umetnost je bila rigorozna refleksija o psihičkoj i duhovnoj pozadini ove propasti i psihosintetički (pre nego psihoanalitički) terapijski metod stvaranja "nadsvesne celovitosti od uzajamnog delovanja svesti i nesvesti" (Mihail Epštejn). Težnja ka toj celovitosti je njena težnja ka "brisanju te granice izmedju života i umetnosti" kao i života i vere, nasuprot interesnoj kalkulaciji izmedju umetnosti, vere i života.
Sonja je sva umetnik i vernik. Njen gest je izraz njene vere bez ostatka. Njen gest je bio nepodnošljiv i stoga sistemski eliminisan a ona egzistencijalno uslovljavana. U estetskom, duhovnom i životnom pogledu ostala je sama; ispod opustošene stvarnosti, u polu-mraku katakombne umetničke scene, njen usamljen glas je glosolalija nama razumljiva tek delimično, u meri našeg pristajanja da se i u našoj duši prelama apokaliptičnost stvarnosti kao što se prelamala u njenoj i u meri u kojoj sami pristajemo na sudbinu "estetskog, duhovnog, životnog" egzila.
Najzad, ona je sve i ništa od svih kvalifikacija i objektivizacija koje opisuju njen umetnički polaritet, njeno siromaštvo, njenu neurotičnost, njenu dekadentnost, neuglednost i ubogost i telesnu istrošenost narkomana. U ličnom susretu sa njom, pri intimnom dodiru stigmata kvalifikacija, ona više nije ni umetnik ni vernik; u njenom autentičnom postojanju, ona je ništa. U toj jurodivoj ništavnosti je dostojanstvo oltarske službe i blistanje prostih odeždi.
Njeno umetničko delovanje se na taj način odvaja od suštine koja ga je pokretala: otvoreno stajanje pred Bogom, čišćenje vere od idola, otvoreno ispovedanje vere, vernost idealu iskrenosti i čistote, rušenje nagodbi sa savešću, provokacija, kritika i destrukcija dominantnih društvenih, političkih, moralnih i estetskih normi kao strukture društva neljudskosti i kulture ravnodušnosti prema grehu, smrti, zločinima, ratu, lažima.
Njena savest nije pristajala na konformističku poziciju svoje profesije uvučene u proceduralnost institucija umetnosti i kulture i rad po socijalnoj i političkoj narudžbini; njeno delovanje u umetnosti, kulturi i društvu bilo je refleksni otpor političko-socijalno-kulturnoj represiji i pokušaj rušenja programskog poretka te represije koji je sistemski bio sprovodjen u svim strukturama ovog razvraćenog društva (u nacionalističkoj politici, nehrišćanskom pravoslavlju, medijskim manipulacijama istine i produkcijom primitivnih kolektivnih osećanja, ekonomiji zavisnosti, krivotvorenoj nauci, konformističkoj umetnosti, pismu umesto jeziku) da bi konačno urodio plodom obeščašćenja unutar svakog čoveka obezličenog u objekat psihičke, duhovne, političke manipulacije a kompletnu društvenu stvarnost survao u propast. Njena umetnost je bila rigorozna refleksija o psihičkoj i duhovnoj pozadini ove propasti i psihosintetički (pre nego psihoanalitički) terapijski metod stvaranja "nadsvesne celovitosti od uzajamnog delovanja svesti i nesvesti" (Mihail Epštejn). Težnja ka toj celovitosti je njena težnja ka "brisanju te granice izmedju života i umetnosti" kao i života i vere, nasuprot interesnoj kalkulaciji izmedju umetnosti, vere i života.
Sonja je sva umetnik i vernik. Njen gest je izraz njene vere bez ostatka. Njen gest je bio nepodnošljiv i stoga sistemski eliminisan a ona egzistencijalno uslovljavana. U estetskom, duhovnom i životnom pogledu ostala je sama; ispod opustošene stvarnosti, u polu-mraku katakombne umetničke scene, njen usamljen glas je glosolalija nama razumljiva tek delimično, u meri našeg pristajanja da se i u našoj duši prelama apokaliptičnost stvarnosti kao što se prelamala u njenoj i u meri u kojoj sami pristajemo na sudbinu "estetskog, duhovnog, životnog" egzila.
Najzad, ona je sve i ništa od svih kvalifikacija i objektivizacija koje opisuju njen umetnički polaritet, njeno siromaštvo, njenu neurotičnost, njenu dekadentnost, neuglednost i ubogost i telesnu istrošenost narkomana. U ličnom susretu sa njom, pri intimnom dodiru stigmata kvalifikacija, ona više nije ni umetnik ni vernik; u njenom autentičnom postojanju, ona je ništa. U toj jurodivoj ništavnosti je dostojanstvo oltarske službe i blistanje prostih odeždi.
Sonja Savić se 23. septembra 2008. iz egzila umetnosti, religije i politike preselila u onu slobodu koju joj je svojom krvlju podario Gospod Isus Hristos.
Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. (Sonja Savić, 2006)
Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. (Sonja Savić, 2006)
2 comments:
U visini njenih očiju,Reč koja u početku beše,u Zemlji bledih Svetih,dobro je.
Post a Comment