Demonstracije u Beogradu organizovane iza teze Kosovo je Srbija bile su deo aktuelnog državnog projekta ostvarenja Kosova kao sudbine Srbije, njegov mistični deo: ritualno kolektivno uživljavanje u Kosovo kao sudbinu (uz neizostavnu mistiku nasilja, i mistiku slavnih ličnosti). Ovaj projekat se zasniva na održavanju i opravdavanju tradicionalističke teze o pretpostavljenom kolektivističkom identitetu srpskog naroda, zasnovanom na "kanonizovanoj istoriji" (Šijaković) i njenim trima identičnostima: "srpskom narodu", "srpskoj zemlji" i "srpskoj crkvi". Zvanična crkva i vladajuća politika su mediumi ovog kolektivističkog identiteta. U događaju demonstracija, crkva i politika su bile ujedinjene, zapravo pomešane; one su doživele ekstatično prožimanje koje je brisalo granice njihovih suština do međusobne identičnosti. To je bio trenutak njihove apsolutne dominacije, monolog koji hipnotiše, ritual kolektivnog potčinjavanja nacije toj spektakularnoj religioznoj predstavi u čiju se istinitost neodoljivo veruje, jer je ona slika sebe same sebi samoj: konfuzija identiteta crkve i politike dok jedna drugu verno ogledaju, jer im je nemoguće da iznova sagledaju sebe u neizvesnosti svog duhovnog i pravno-političkog autoriteta i moralnog prava na legitimizaciju nedavne prošlosti i tako rizikuju svoju metafizičku spekulaciju vekovne prošlosti.
Dela više nisu usaglašena sa verom kao "živom potrebom iskupljenja i za njega bezuslovna zahvalnost" (Kirijevski), nego sa politikom ostvarivanja trenutnih ciljeva pervertovanjem poretka stvari. Vera instrumentalizuje politiku da bi sebe aktualizovala i potvrdila; politika instrumentalizuje veru da bi sugerisala drugačije značenje aktuelnog, radi svog opravdanja i održanja realne političke moći. Takve politika i vera su ogledala svojih suština; one su jedno i dvolične; one su dvojstvo iste bludnje. Jedna drugoj obezbeđuju legitimnost, jedna drugoj nadomeštaju nedovoljnosti, ustupajući jedna drugoj polja delovanja, mešajući svoje jezike, zvučanja i značenja. Tako Episkop Amfilohije prekršaj međunarodnog prava naziva "gaženjem Božanske pravde". Po istom principu pobožne dijalektike, Vojislav Koštunica tezu "Kosovo je Srbija" naziva "neporecivom istinom" i Kosovo proglašava "lažnom državom". Ovde zaključivanje nije pitanje logike i etike; ono je kruženje u pogrešnom krugu dogmatične ideologije, a nedovoljnost "neporecive istine" se nadomešta njenom verzijom kao pisanog slova Ustava.
Danas se kolektivistički identitet pokušava ustanoviti kao pretpostavka ličnom identitetu; "kanonizovana prošlost" se, kao projekat vlasti, vulgarizuje i projektuje u sadašnje društveno-političke prilike čiji pritisak ne dozvoljava mogućnost samosvesnog identiteta. Jer kolektivistički identitet treba da obezbedi političko jedinstvo neophodno državnoj vlasti kao instrument njenog versko-političkog rata protiv "neprijatelja". Ovaj rat se vodi zauzimanjem pozicija vere i apstrakcijom ključnih pojmova vere do granica fantazije i nerazumnosti/nerazumljivosti koji se na kraju uzimaju kao konkretna stvarnost (jedina i obavezna za sve, a neistomišljenik se tako označava kao jeretik). Primeri takve fantazije i nerazumnosti su teze, recimo predsednika Borisa Tadića - "Srbija je večna", ili kolektivna teza da je Kosovo "srce", "duša", i "identitet" Srbije. Kosovo je zapravo kolektivna kompenzacija za lično nedostajanje srca, prazninu duše i promašaj identiteta. I upravo kao takvo ono je odlučujuća obmana ovog društva i negacija stvarnosti. Ali Kosovo upravo kao modus obmane i polje projekcija ne sme biti izgubljeno za mediume kolektivističkog identiteta (aktuelnu vlast i crkvu). Zapravo, tek je proglašenjem nezavisne države Kosovo Srbija stekla sav suverenitet nad poljem iluzija. Spektakl politike i religije to pokazuje: tek sada je Kosovo Srbija – jer je to sada najiluzornije.
Pokvaren razum prate uvek pokvarena osećanja. Kada su teze nerazumne, osećanja su ostrašćena do neosetljivosti. Vera je tada najniža i vulgarna, uska i plitka. I pre svega pogrešna a u iluziji pravednosti. Jer ova vera je refleks straha da je istina možda drugačija; stoga ona uvek ima karakter nerazumne revnosti, jer ne sme sebi dopustiti dovođenje sebe u pitanje, ne sme rizikovati svoje osnovne predstave i pretpostavke. Tako Episkop Artemije objavljuje da "mi moramo da kupimo najsavršenije borbene sisteme od Rusije", i "uputimo poziv Rusiji da uspostavi vojno prisustvo u Srbiji i pošalje nam dobrovoljce kako bi nam pomogli u našoj pravednoj borbi". Ovde je politika pervertovana vera i vera pervertovana politika. Ovde je prestalo razlikovanje večnog i božanskog od predmeta čovekovog mišljenja. Pojmovi se odvajaju od svojih sadržaja i postaju prividi značenja, a mišljenje pokušava da u područjima relativnih značenja ustanovi apsolutna. Tako kod Episkopa Atanasija, uvek dvosmisleni govor krije neodgovornost iza privida smisla, a teološka terminologija služi prividu teološke sadržine. Takva je njegova teza da je "Nebo bez zemlje krnje", iako nam nije rečeno iz koje teologije to sledi. Za Episkopa Atanasija "neporeciva istina" da je Kosovo srpsko izgleda da ishodi neposredno iz dogmata o ovaploćenju Sina Božijeg. Gde su onda granice ovakvog mišljenja i ovakve vere? U izjednačavanju kamenja i moštiju?
Kosovo je kolektivna anti-katarza: umesto da se u svesti oslobodi potisnuta stvarnost (suočavanjem sa njom i prihvatanjem), ovde se duševni poremećaj naziva zdravim stanjem. Sve dublje potiskivanje zamrle savesti i konfuzije razuma u sadržaje podsvesnog, kolektivno oštećenje mozga, posebno asocijacionih centara i vlaknâ – ovo je atavistički projekat SPC i politike Vojislava Koštunice: obezbediti dovoljno materijala podsvesti da "večno" utiče na čistokrvne tokove svesti i, jednog dana, obistini srpski fantazam – "neporecivu istinu" da je Kosovo "bilo i ostalo samo naše". Za ovo je neophodno suspendovati razum i moral. A nezavisnost Kosova je događaj koji će državi i crkvi služiti kao političko i moralno pravo da ovu veru učine univerzalnom i obavezujućom sudbinom Srbije.
Religija je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem politike.
Srbija je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem Kosova.
Kosovo je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem teritorijalnosti.
Pravoslavlje je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem nacije.
Crkva je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem institucionalnosti.
Istina je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem opskurantizma.
Tradicija je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem teorija zavere.
Bogosluženje je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem medijskog spektakla.
Beseda je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem biblijskih zvučanja.
Odgovornost je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem dvosmislenosti govora.
Vera je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem farisejstva.
Dela više nisu usaglašena sa verom kao "živom potrebom iskupljenja i za njega bezuslovna zahvalnost" (Kirijevski), nego sa politikom ostvarivanja trenutnih ciljeva pervertovanjem poretka stvari. Vera instrumentalizuje politiku da bi sebe aktualizovala i potvrdila; politika instrumentalizuje veru da bi sugerisala drugačije značenje aktuelnog, radi svog opravdanja i održanja realne političke moći. Takve politika i vera su ogledala svojih suština; one su jedno i dvolične; one su dvojstvo iste bludnje. Jedna drugoj obezbeđuju legitimnost, jedna drugoj nadomeštaju nedovoljnosti, ustupajući jedna drugoj polja delovanja, mešajući svoje jezike, zvučanja i značenja. Tako Episkop Amfilohije prekršaj međunarodnog prava naziva "gaženjem Božanske pravde". Po istom principu pobožne dijalektike, Vojislav Koštunica tezu "Kosovo je Srbija" naziva "neporecivom istinom" i Kosovo proglašava "lažnom državom". Ovde zaključivanje nije pitanje logike i etike; ono je kruženje u pogrešnom krugu dogmatične ideologije, a nedovoljnost "neporecive istine" se nadomešta njenom verzijom kao pisanog slova Ustava.
Danas se kolektivistički identitet pokušava ustanoviti kao pretpostavka ličnom identitetu; "kanonizovana prošlost" se, kao projekat vlasti, vulgarizuje i projektuje u sadašnje društveno-političke prilike čiji pritisak ne dozvoljava mogućnost samosvesnog identiteta. Jer kolektivistički identitet treba da obezbedi političko jedinstvo neophodno državnoj vlasti kao instrument njenog versko-političkog rata protiv "neprijatelja". Ovaj rat se vodi zauzimanjem pozicija vere i apstrakcijom ključnih pojmova vere do granica fantazije i nerazumnosti/nerazumljivosti koji se na kraju uzimaju kao konkretna stvarnost (jedina i obavezna za sve, a neistomišljenik se tako označava kao jeretik). Primeri takve fantazije i nerazumnosti su teze, recimo predsednika Borisa Tadića - "Srbija je večna", ili kolektivna teza da je Kosovo "srce", "duša", i "identitet" Srbije. Kosovo je zapravo kolektivna kompenzacija za lično nedostajanje srca, prazninu duše i promašaj identiteta. I upravo kao takvo ono je odlučujuća obmana ovog društva i negacija stvarnosti. Ali Kosovo upravo kao modus obmane i polje projekcija ne sme biti izgubljeno za mediume kolektivističkog identiteta (aktuelnu vlast i crkvu). Zapravo, tek je proglašenjem nezavisne države Kosovo Srbija stekla sav suverenitet nad poljem iluzija. Spektakl politike i religije to pokazuje: tek sada je Kosovo Srbija – jer je to sada najiluzornije.
Pokvaren razum prate uvek pokvarena osećanja. Kada su teze nerazumne, osećanja su ostrašćena do neosetljivosti. Vera je tada najniža i vulgarna, uska i plitka. I pre svega pogrešna a u iluziji pravednosti. Jer ova vera je refleks straha da je istina možda drugačija; stoga ona uvek ima karakter nerazumne revnosti, jer ne sme sebi dopustiti dovođenje sebe u pitanje, ne sme rizikovati svoje osnovne predstave i pretpostavke. Tako Episkop Artemije objavljuje da "mi moramo da kupimo najsavršenije borbene sisteme od Rusije", i "uputimo poziv Rusiji da uspostavi vojno prisustvo u Srbiji i pošalje nam dobrovoljce kako bi nam pomogli u našoj pravednoj borbi". Ovde je politika pervertovana vera i vera pervertovana politika. Ovde je prestalo razlikovanje večnog i božanskog od predmeta čovekovog mišljenja. Pojmovi se odvajaju od svojih sadržaja i postaju prividi značenja, a mišljenje pokušava da u područjima relativnih značenja ustanovi apsolutna. Tako kod Episkopa Atanasija, uvek dvosmisleni govor krije neodgovornost iza privida smisla, a teološka terminologija služi prividu teološke sadržine. Takva je njegova teza da je "Nebo bez zemlje krnje", iako nam nije rečeno iz koje teologije to sledi. Za Episkopa Atanasija "neporeciva istina" da je Kosovo srpsko izgleda da ishodi neposredno iz dogmata o ovaploćenju Sina Božijeg. Gde su onda granice ovakvog mišljenja i ovakve vere? U izjednačavanju kamenja i moštiju?
Kosovo je kolektivna anti-katarza: umesto da se u svesti oslobodi potisnuta stvarnost (suočavanjem sa njom i prihvatanjem), ovde se duševni poremećaj naziva zdravim stanjem. Sve dublje potiskivanje zamrle savesti i konfuzije razuma u sadržaje podsvesnog, kolektivno oštećenje mozga, posebno asocijacionih centara i vlaknâ – ovo je atavistički projekat SPC i politike Vojislava Koštunice: obezbediti dovoljno materijala podsvesti da "večno" utiče na čistokrvne tokove svesti i, jednog dana, obistini srpski fantazam – "neporecivu istinu" da je Kosovo "bilo i ostalo samo naše". Za ovo je neophodno suspendovati razum i moral. A nezavisnost Kosova je događaj koji će državi i crkvi služiti kao političko i moralno pravo da ovu veru učine univerzalnom i obavezujućom sudbinom Srbije.
Religija je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem politike.
Srbija je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem Kosova.
Kosovo je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem teritorijalnosti.
Pravoslavlje je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem nacije.
Crkva je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem institucionalnosti.
Istina je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem opskurantizma.
Tradicija je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem teorija zavere.
Bogosluženje je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem medijskog spektakla.
Beseda je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem biblijskih zvučanja.
Odgovornost je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem dvosmislenosti govora.
Vera je praznina koja se mora popuniti upražnjavanjem farisejstva.
+++
+++
1 comment:
cit:"Kosovo je zapravo kolektivna kompenzacija za lično nedostajanje srca, prazninu duše i promašaj identiteta." ona stara debata opshte-pojedinachno ovde prelazi u jednu psihologichniju sferu pojedinac-nacija. u stvari problem nacije, da bi se istinski mogao razumeti u svoj svojoj slozhenosti, se mora univerzalizovati do kategorije generacijskog i rodovskog, a problem individue, da bi se doveo do punote lichnosti, mora se prolomiti kroz generacijski odnos. bez rodovskog nema punote lichnosti, ali ako zajednica nije lichnosna, stvara se vakuum mnenja koji sve usisava i sam sebe hrani. dakle biti narod je zadatost, kao shto je to i lichnost. psalmopojac kaze: zapljeskajte RODOVI NARODA. itd. to je jedna oshtra dijalektika po kojoj Srbi prolivaju krv zablude. odgovor je u teologiji...onoj pravoj... Boro, svaki kompliment tvom blogu. j
Post a Comment